Jučer, kao i zadnjih nekoliko dana, kiša pada, ne pada, pada, ne pada…
Nigdje ne idem, nije da izbjegavam, nego mi se baš onako ne da, ali
sam se jučer zamislila nad jednim sasvim običnim prizorom.
Luna navečer obavlja svoje potrebe u dvorištu. Uvijek izađem van s njom ma kakvo vrijeme bilo.
Izašla sam i jučer oko 22 sata, upalila sam slabašno dvorišno
svjetlo i zakoračila na betonsku stazicu okruženu travom. Učinilo mi se da
vidim nekakav pokret pa sam uključila i drugo svjetlo – preda mnom se
ukazala prava fešta od glista. Gliste – male, veće, deblje, mršavije, izduženije
(možda su neke imale i frizuru) – družile su se i definitvno se nisu držale razmaka,
Činilo se da se odlično zabavljaju i nisu nimalo ustuknule pred mojim koracima.
Htjela sam poskočiti i vibracijama im poslati poruku da nije u redu tako se
naočigled, bez skrivanja, zabavljati – ali nisam, neka se bar netko zabavlja i neka
bar nekome život ide normalnim tijekom.
Ugasila sam oba svjetla, uzmaknula sam hodajući na prstima – da ih ne ometem, ali mislim da me uopće nisu primijetile – štoviše, učinilo mi se da me gledaju nekako s visoka jer, realno gledajući, za boljitak prirode i ove naše Zemlje, gliste su puno bitnije nego tamo nekakvi ljudi.
Nisam baš neko društva jako željno biće, ali ipak me pogodila činjenica
da se gliste zabavljaju puno bolje nego ja.
Mikitarije 